Nemam o čemu pisati
Ne znam o čemu da pišem. Kao da se rečenice ne slažu. Sve je nekako tu, ali nikako da misao koherentno izađe. Izgubio sam momentum i motivaciju.
Može biti jer mislim da bih trebao, a znam da ne moram. Ili me pak, s druge strane, brine ranjivost. Pisati o svojim iskustvima, slabostima...
Koga uopće briga? Možda nekoga da. Možda i ne, ali jednom bude. Tko zna? Krenuo sam pisati radi sebe, ne aplauza.
Možda se trudim pronaći temu koja zvuči smisleno. Pametno, vrijedno objave. To je zamka. Svoj sam najveći neprijatelj, a borim se s imaginarnima.
Je li strah od prosudbe? Ne pišem li zbog toga? Može biti. Vjerojatno kombinacija svega i svačega. Kompleksna juha inhibicija, začinjena perfekcionizmom. Rezultat je odsustvo napretka.
Godinama sam se uvjeravao da ne znam pisati. I zato nisam pisao. Više si to ne govorim. Sada imam novu ispriku, ili da budem potpuno iskren - laž da nemam o čemu pisati.